"Pa u tome i jeste sve - vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, život nije odlaženje i vraćanje - nego lutanje." (M. Selimović „Derviš i smrt“)
Moj rodni grad postoja je i puno prija mene. Ka da je sudbina tila da me obilježe gradovi čija se starost broji skoro dvi ijade godina. Gradovi na antičkin temejima. Jedan grad na tri rike i jedan grad na moru. Moj prvi i moj zadnji grad.
Moj prvi grad je i moje rodno misto, grad čije neprekinuto postojanje potvrđuju nazivi njegova imena – Segesta, Segestica, Siscia, Siscium, Sissek, Sziszek, Sciteck, Zysek, Sziscium, Scytzyc, Zitech, Scyteck, Sziszak. Osnivači, osvajači, vladavine, carstva i krajevstva - sve se vidi iz imena. Ispod današnjeg centra živi skriveni i davno nestali grad na livoj obali Kupe. Na desnoj su čak pronađeni ostaci sojenica iz žejezneg doba. Današnje ulice minjale su se kroz razne kulture, civilizacije i stilove života.
Sudbina grada vazda je bila vojna, od početka pa nekoliko godina iza mene u njemu. Vojnici rimskega cara Oktavijana osvojili su grad od Kelta i sagradili svoj vojni logor, proširili ga po planu, ne zbrda zdola. (I danas je taj dil pravilnega tlocrta, paralelne Prva, Druga, Treća i Četvrta ulica ispresicane su okomicon ostali ulica, sve se počinje brojat od Kupe.) Poslin ga zauzimaju Avari pa Slaveni. Naselje se proširuje, sve više jača i postaje trgovački centar u sridnjemu viku. Svi smo učili u školi da je tu velikon bitkon 1593.g. zaustavjen prodor Turaka na zapad. Nakon osnivanja vojne granice sa osmanskin carstvon, desna obala Kupe pripala je Vojnoj Krajini koja tu, krajen 18-og vika, gradi Vojni (Novi) grad di san ja došla na svit puno kasnije. Oba grada, Novi i Stari se ujedinjuju 1874.g. Slide godine razvoja u kojen grad postaje i vrlo važna luka. Rađa se puno mali industrijski postrojanja. Nakon 2. svickog rata obilježila ga je velika, crna i smrdjiva industrija - grade se žejezara i rafinerija, grade se velika radnička naseja, doseljava se puno svita od svakud. Vojska konačno iseljava 80-tih godina prošlega vika kada mene tamo više nima i tu je kraj vojnoj ulozi grada.
Eto, to je ukratko povist moga rodneg mista koju ja znan, vojnega mista. Glavnu ulogu u njemu za me su bile vojne kasarne koje su i mnogima prija mene bile važne, kako se vidi iz povisti. Bilo i je i više, no za me su dvi bile važne u tin ditinjin godinama.
U maloj kasarni kraj Starog mosta, s desne obale Kupe, na toj vojnoj obali, otac je najprvo radija. On je bija intendant, a to znači da se brinija ča će vojnici jist, ča će obuć i tako to. Tu je zato bilo veliko skladište, a u blizini je bila i stara pivovara di su bili vojni konji. Malo se tega sićan iz te kasarne, kad bi ponekad išla tamo ocu, osin tega skladišta i konja. Jedino čega se jako dobro sićan bili su čika Radovan i teta Ankica koji su stali u malemu stanu u sklopu dvorišta kasarne. Oni su bili prijateji s mojima, nisu imali dice i od nji san za rođendan dobila pravu malu crnu šivaću mašinu, singericu ruske proizvodnje, sa kolon koji se rukon vrtija i moglo se zapravo šit. S njon je započeja moj prvi šnajderaj. Sićan se jedne večeri kod nji, bila je magla i ladno kad smo dolazili. Počeja je dnevnik, imali su malu televiziju visoko podignuton pod strop, ne znan zašta. Otac i čika Radovan side na otomanu i gledaju televiziju pozorno, mater i teta Ankica ćakulaju i spremaju kukuruze, a ja se na podu igran o svon poslu i iščekujen pečene kukuruze, takve san najviše volila. Lipo je u kužini, teplo. Nji dvi se glasno smiju, a njima dvojici to smeta. Odjednon otac poviče: – Šutite, zaratila Rusija!...Muva se zaustavila u zraku, tišina pukla, a nji dvi zamukle isti tren. Čak san i ja pogledala u tu tišinu. Otac se, zaprav, našalija s tadanjon kubanskon krizon da i umiri i da mogu u miru gledat dnevnik. Al stvarno je bila kriza ti godina, cili svit je dršća oćel zaratit Amerika i Rusija, oćel koja budala okinit koji crveni botun. Samo ja to tada, naravno, nisan znala.
Poslin je otac radija u velikoj kasarni, ogromnoj, za me je parila mali grad. Bila je tu davno prija domobombranska kasarna u obliku slova U, u poznaton žuto-crvenon austrougarskon stilu. Sagradija ju je još1891.g. niki Andrija Colussi prema nacrtima zagrebačkog arkitekte Kune Waldmanna. Zbog svoje ogromnosti i tornjeva postala je omiljena tema razglednica u to doba. Danas je napuštena i, nažalost, prepuštena zubu vrimena. (Bilo bi lipo takvin vridnin arkitektonskin zgradama, ka i mnogin industrijskin, udanit novu dušu. Šteta da propada. U svitu pametan svit to pripoznaje, obnavja za kulturne potribe, čak i živu u tin prostorima.) Ocu bi išla u vižitu u vrime njegova dežurstva kad biće nije ima vele posla. Mater bi mu po meni, u gamelama, poslala obid. Sićanje je fiksirano na jedan sunčan jesenji dan, lišće svo od zlata i bakra pod ogromnin divjin kestenima i platanama. Sunce mi obasjava kosu pod niskin jesenjin kuten. Kosa kratka, bubi frizura. Na veliken dvorištu njanci jedneg lista, vojnici sve pomeli. Nas dvoje s rukon u ruci šetamo po dvorištu, di god prođemo vojnici salutiraju. Meni je to bilo interesantno i bila san sva ponosna kako ga oni pozdravjaju. Kod nas doma je bija samo otac, u ulici je bija običan susid i niko nije salutira, makar ja nisan vidila, ne znan. Otac je posli priča da su raniji godina morali ić u uniformi i kad nisu radili, kad bi išli vanka u grad o svon civilnem poslu i da ga je bila sramota ča ni smi ženi, mojon materi, pomoć nosit borše s pazara. Da je oćelavija prija vrimena zbog kape, šapka su je zvali, jerbo je uvik bila na njemu, od jutra do mraka. Ja znan jude koji su isto oćelavili prija vrimena i brez te šapke, pa sad ne znan ča je tija reć...
Moj grad u svojon povisti panti i Tita kad je 1907.g. doša učit zanat za konobara. Kažu da je Tito tija bit konobar zbog lipe robe i da je tri godine poslin, kad je iz grada otiša, potrošija 20 kruna na lip novi veštit koji su mu isti dan ukrali. Ignas Srtiegl mu se zva gazda (predak mog gimnazijskg profešura likovnog, poznatog slikara čiju sliku iman... eno ona sa posavskon drvenon kućon i bunaron). Gostiona je bila u blizini velike kasarne i sigur je imala puno posla. Al posal konobara nije bija lak il ča je već bilo, tek on ga napušta i ide u meštra Nikole Karasa di tri godine uči za šlosera, bravara. To smo svi učili nekada. Mi smo išli sa školon gledat tu radionu u podrumu kuće gazde Krausa na livoj obali, blizu centra, moje kuće i moje škole. I svi smo u gradu znali da je baš on iskova lipu vitičastu ogradu u Sudu di je radila Vesnina mama iako je ja nisan vidila uživo. Kad je zanat završia, otiša je ča. Danas ga mnogi jednostavno zovu bravar Jozo. Tito se negdi pogubija puten...
Dal zbog njega il neki drugi razloga, naš grad se još u ono vrime dičija da je diga prvi ustanak protiv okupatora 22. lipnja 1941. Tako se zvala i moja druga osnovna škola kad smo priselili u grad, u taj civilni dil – 22.lipanj. A još kasnije i brigada na radnoj akciji. U današnje vrime se taj datum službeno slavi, iako se prija slavija neki drugi. Premda je taj 22-gi lipanj bija i one godine kad je bila ona velika pobida nad Turcima. Sad zbog čega je bija naziv moje škole i moje brigade, čak i dan grada, ne znan. Obadvi godine su važne.
(Nastavak u drugen dilu jerbo ne prolazi cili članak ni pod razno.)
8Komentara