...nastavak
Još je po nečemu poznat moj grad. Ne po dobremu, nažalost. Tamo je bija ustaški logor za dicu u vrime onega rata. Drago mi je da je spomenik toj dici danas još tamo. Najviše su to bila srpska dica s Kozare. Sićan se istoimeneg filma kroz maglu, naš najstari ratni film o ofenzivama, meni najboji. Scena koju pantin je kako se jedan otac skriva s malenin ditenon u nikoj zemunici. Švabe svud uokolo, more jedno. Dite počinje plakat i on isti tren stavja svoju ogromni dlan priko njegovi ust da plač ne oda di su. Jedan Švabo odozga oštron šipkon provaje jel zemja il jama di bi se neko moga sakrit. Otac podmeće svoj drugi dlan, pruža otpor namistu zemje, oštrica probija dlan, krv curi. Spasija je dite i sebe, a Švabo odlazi uviren da nima nikoga.
Postoje dva simbola grada na svin razglednicama od kad ja pantin. Stari grad i Most.
Stari grad je utvrda od tri kule i visokin zidovima kraj ušća Kupe u Savu. Tu se vodila ona čuvena bitka protiv Turaka. Pantin ga iz ti najraniji godina kad bi nediljon išli u šetnju do njega, lipo uparađeni, uz Kupu priko željezničkeg mosta, pa priko nasipa. Uz nasip su resli vitki visoki jablani koji su valda poslin imali uticaj na moju sklonost visokin mršavin muškarcima i na moj stil crtanja ala Greco kako je moj pomenuti profesor reka kad smo crtali reljefe likova sa spomenika u parku kraj moje zgrade, tamo priko Kupe. Uokolo, puten do Starega grada, je svugdi bila zelena trava, ka i u cilome mome rodnen mistu – sve je bilo zeleno. Za zelenin ne pristajen čeznut 40 godina u oven kamenon kraju. Ponekad znan reć – minjan plavo za zeleno. Bude mi dosta plavetnila mora, oću moju zelenu travu, moje zeleno drveće, moje zelene jablane... Green, green grass of home...Zeleno, volim te zeleno!
Najstarija slika Starega grada je ona kad smo bili sa jednima prijatejima, ne sićan se kako su se prezivali, ona se zvala teta Rezika. Imali su sina moji godina. Otac mu je bija kapetan na tegljaču na Kupi kojin smo se onda, taj put kad smo se slikali, vratili doma. Asti doživjaja! Prvi i jedini put plovidba rikon u brodu! Oni su stali u glavnoj ulici blizu nas. Mala, mala kućica od jedne sobe i kužine, ulaz sa ulice. S njima je živila i neka stara baka u marami, sva u crnini. Vodile su nas mame na ljulje priko mosta. Čini mi se da je teta Rezika, kolko pantin, često bila sama zbog plovidbi svoga muža. Ko zna di je sve plovija, kojin rikama. Često smo tada slušali radijsku emisiju za pomorce, ne znan zašta, niko nije bija pomorac. Morebit samo očeva nostalgija za moren. Ka i ponekad, vrlo ritko, kad bi se desilo da ima srdela i blitve brez pravega uja, nije ga bilo, al je i to bija kakav–takav bokun Dalmacije. I ansambl Dalmacija čije smo pisme slušali sa mali gramofonski ploča. Otac je često piva u po glasa „Ribar plete mrižu svoju“ kad bi nešta popravja, zadubjen u posal. Nije ni bi svisan tega. Tako san najranije naučila te prave, stare, dalmatinske pisme. I brojat na taljanski do dvanaest. I reč miljenovečentisesantaoto. To vajda kad smo gledali San Remo, al to ne spada u ovi period rana ditinjstva, na ovoj vojnoj obali Kupe.
Tamo blizu Starega grada, u Galdovu, živili su neki naši prijateji Cuculići di bi svratili nakon šetnje. Kuća in je bila uz cestu, zapravo ispod nivoa ceste jer je ona išla priko nasipa na Savi, u jednoj dugoj prizemnici sa puno drugi stanara i velikin zajedničkin dvorišten ograđenin drvenin ploton. Bilo je malo cvića kraj kuće, al je zato u dvorištu bilo puno gusaka koje san volila naganjat. Imali su ćer stariju od mene, ona mi nije bila nešto interesantna jer je bila velika i nije se igrala sa menon. Nosile smo lipe vešte, doduše moja je bila dosadno jednobojna plava, njena je bila na plave tufne, materina u boji maline, a tetkina od šarene svile. To pantin jer su one te vešte nosile još dugo lita. Danas ti kućeraka više odavno nima, a ni nji. Sagrađene nove i veće kuće, uselili u nji novi nepoznati judi. Ne znan ča je bilo s njima, nismo ostali u kontaktu.
Taj Stari grad će me pratit u svin mojin godinama i posli, a tamo je pa i prvi pojubac.
I naravno Most. Stari most, jedan od šest. Počeja se gradit iste godine kad se moja mater rodila, namistu stareg i dotrajaleg drvenog. Na njega bi se mi judi mogli popet zavojitin skalama , u uskon prolazu di je uvik smrdilo na pišaku, di nije bilo svitla noću i sve je bilo odvratno. Zaustavila bi disanje, začepila nos i protrkala. Naravno danju. Noć će doć tek mnogo godina posli. Gori je most bija prekrasan, sa stražarskin kućicama, cili od crveni matuna-cigle. Prekrasan most koji spaja dvi obale moga grada priko kejega ćemo u drugen dilu trećeg osnovne preć u Novi grad...
Zasad ostajemo na ovoj strani di, konačno, stupan ja na scenu. Moje ja koje bilježi uspomene...
:(Još nema komentara