Postoje dani koji su celi kao jedan trenutak i čitav dan provedeš u jednom mirisu,jednoj boji koja te svuda prati i podseća,iskače iza uglova ulica kojima slučajno pođeš,baš toga,takvog dana..blue..
I onda te preplavi emocija i osećanje da ne koračaš sama,da te prate tvoji anđeli...možda neki kojih više nema,a možda i neki hodajući,živi,
samo ih ljudsko srce još ne ume prepoznati...
MOJE DVORIŠTANCE je omanje,zato mu i tepam jer je veličine malo veće sobe,a i osećam se u njemu zaštićena i sigurna kao u nekoj davnoj ,dečjoj sobi..možda čak prvoj koju sam dobila i imala,u našoj kući u sisku,u braće lačan 7...
Eh,kakva je to mirisna kuća bila,dom sa jagodama u vrtu iza i divnim travnjakom i ružičnjakom ispred,ograđena visokim žbunovima i živom ogradom,koju je mama redovno održavala...
MAMA...sećam se naše kupovine mog radnog stola za polazak u školu,kao i trčanja da se pogledaju nove kosilice za travu,tek pristigle u radnju u Drugoj ulici...
Inače,sve ulice u Sisku se broje u odnosu na položaj reke Kupe,tako da Prva ulica ,jasno ,ide uz samu Kupu,ponekad i uz obalu,sada je tu šetalište fino organizovano,a druga,odmah paralelno,pa treća...
Čudesan je put ljudskog uma,iz malog zemunskog dvorištanceta,raširi mirise maminih ruža i povede me gde hoću u trenu.
Nisam mislila da pišem ponaosob o bilo čemu,već o tom stanju snatrenja,prijemčivosti na daljinu i slike iz davne prošlosti,kada su ljudi i osobe sa kojima smo u slici,tako živi,puni smeha,jakog ,punog glasa,osećaj je da su življi no kad su to bili...
Mama je svakako bila centar mog sveta i moje sigurnosti ,u toj ,za nas dve velikoj kući sa baštom i ružičnjakom,tata je retko boravio.
Bile smo same uglavnom,sećam se da me je nosila,ma koliko da sam bila već velika i teška,kad god mi se spava ,a ona se iz nekog razloga uplaši nečeg ,pa me nosi na Tišinsku cestu,kod teta Mirjane Drakulić i tamo spavamo ponekad,tih dana..
Čudesna navika,zar ne..blue
Ali moja mama je bila jedinstvena žena,uvek sama,veliki borac,gradila je našu kuću i uređivala dvorište ,kupovala sadnice kod Mencla ,ponekad celu platu davala na cveće i nove biljke,pa onda idemo kod bake u Šaš ,da donesemo hranu i dedinog kulena hehe..
Da,ali noću se plašila kojekakvih gluposti u toj kući koju je revnosno gradila,dok je tata vozio svoje brodove Dunavom, Savom i Dravom...
Još uvek se sećam, kao u dvorištancetu ,
kada ugledam kroz debelo staklo hola Dunavskog Loyda Sisak makete brodova na kojima sam odrastala,i tako stojim ,kad imama priliku ,pred staklom i gledam brod Caprag i Sisak sve dok ne zamaglim stakleni zid disanjem ,ne znam jesu li makete još uvek tamo...Ali meni bruje u ušima brodski motori i talasi Đerdapa,čujem viku tatinih mornara i mamin povišeni ton..*mirjanaaa u kabinu ,hajdeee,prolazimo Kazane,opasno je sada*.....zvali su me mirjana,mica poštarica,raznim imenima....moji roditeljčići..
Nisam ni znala da je i ova slika sačuvana i živi strpljivo u mom dvorištancetu,
ali znam da je mama stalno u njemu jer njena žuta ruža cveta ...
I branim je od komšinskih mačaka koje vole svašta da rade u cveću..brezobraznice...haha
Čak sam je presadila u veliku novu saksiju,dodala joj svež humus,sada me njen miris i lepota drže u tom divnom somnambulskom stanju kada oseća svaki čovek svoje anđele...i uvek imam šta da radim u mom dvorištancetu,jer je punooo velikih slika iz davnine....znate onu knjigu Priče iz davnine,Sunčana Škrinjarić
eh i ona je tu ,u dvorištancetu..eto iskočila i celo treće C
...a moje kulke curke svakodnevno uživaju sa mnom na jesenjem ili zimskom sunčanom zraku...
To je blue paperje života koji teče neumitno,a mi,mi kuvamo skupa,...nema kraja još...bogu hvala hehe
blue
46Komentara