Imenovanje - Nekomercijalno - Dijeli pod istim uvjetima

Gamifikacija omogućena

Crna Gora

Žensko

<para>U susret danu zena poklonite sebi nesto lijepo. Prisjetite se koliko volite sebe i koliko vrijedite. </para>

U susret 8-om martu

<para>
      <strong>Sve je pocelo ratom u Bosni kada smo izbegli i nasli skloniste kod babe i dede. Nedugo posle, tacnije godinu dana posle, tata je dobio prekomandu. Preselili smo se u novi grad i novu drzavu. Na pocetku nismo imali svoj krov nad glavom. Potresen od posledica rata tata se ubrzo razboleo. Bolest je napredovala neverovatnom brzinom. Za vreme lecenja da bi svi bili blize njemu posli smo kod babe i dede. Odatle nam je bilo blize da ga posecujemo i da pratimo njegovo lecenje. Sve do jednog dana ili mozda casa. Bilo je jutro, rano jutro…zora je svitala. Ja i moja sestra smo spavale u babin i dedin krevet. Zazvonio je telefon u degazmanu i majka se javila na njega. Nakon kratkog, za mene tada nerazumljivog razgovora, nastao je muk a onda jecaj i plac. Baba i deda su odmah dojurili iz sobe. Ja i sestra smo se probudile. Bila sam mala. Tada tesko da sam mogla i da znam sta znaci umreti. Tata je umro. Majka nas je obukla u crno i otisli smo u selo kod tatinih. Sahrana, kazu, nikad nije bila tuznija i nikad nije doslo vise ljudi. Ne secam se toga. Secam se samo da su svi bili cudni i drugaciji. Svi su se ponasali, tada sam tako mislila, glupo. Niko nije obracao paznju na nas. Na mene i sestru. I to me je ljutilo. Bilo je pakleno vruce, sve ljude su sluzili sokove i kafu a nas niko nista. Baba, tatina majka je bila ljuta na mene i sestru. Malo vise na mene jer nisam bila tuzna. Ali ja nisam shvatala za sta treba da budem tuzna. Nisam znala. Na kraju kada se sve zavrsilo trazila mi je da poljubim spomenik. Zasto da ljubim taj kamen. Sta je to uopste. Ljutila se i tada sto necu da poljubim spomenik mog oca. Ali sta uopste znaci spomenik mog oca. Tako je ona dugo bila ljuta na mene a ja na nju jos duze jer mi je to ostalo u pamcenju. Okarakterisala sam je kao ludu zenu i nisam je volela. Kako sam rasla osecanja prema njoj mi se nisu promenila, mada tesko i da su mogla jer sam je gledala jednom godisnje, preko letnjeg raspusta. I za to vreme, kratko vreme kada bi se videle nije pokusavala da mi se priblizi, ili se to samo meni tako cinilo, nego je uvek insistirala da me ispituje o ocu. Da li ga se secam, kako je izgledao, pamtim li ga. Na obrise mi se ukazivao njegov lik u secanju. Ali nista vise. Ludela je zbog toga. Ludela je sto se ne secam oca. A ja sam ludela od nje sto me tera da pamtim i da se prisetim necega sto ne mogu. Nisam je volela. Sada mi je zao jer je nisam razumela. Izgubila je sina. Svoje dete. Mladje dete. A ja njenog deteta, sina, mog oca nisam mogla da se setim. Nisam mogla da se setim kako je izgledao. Nisam se secala ko je on. Zaboravila sam oca. Imala sam samo 5 ipo godina. </strong>
    </para>

Uspomene

<para>Bezbroj puta se svakoj zeni desi situacija u kojoj pred izlazak nema sta da obuce. Pocnu ocajavanja, preturanja po ormaru, prebiranja i na kraju se uvek dodje do shvatanja da nema nista da se obuce ili do spoznaje da mozda i ima nesto ali ne moze da se uklopi. Uvek, skoro uvek, zafali neki detalj kao delic slagalice. Da li su u pitanju cipele ili nakit ili pak torba – to nije bitno ali bitno je da se jedan detalj skoro uvek ne uklopi ili ako bas mora to nekako traljavo ide i ruzno ispadne. I tako u kozi zene i pod velom zenskim briga i problema dodjoh i ja u slicnu situaciju bezbroj puta ali jednom me je sve to nekako malo vise dotaklo. I tako…</para><para>Jednog lepog majskog dana dodjem ja do jedne moje prijateljice da popijem kafu. Sedeci i ispijajuci kafu pocesmo neobavezno cavrljanje o svakodnevnim stvarima i temama. Kako je razgovor tekao a kafa polako ispijala, na pod pade jedan cajni keksic. Ona pruzi ruku da ga dohvati sa poda a na ruci zasvetluca nov, prelep casio sat. Pomislih da bi i ja volela da imam jedan takav ali ne rekoh nista. Uz moju finansijsku situaciju to bi malo teze islo. Polako shvatih da je to poklon. Poklon od muza. Zaista lep. I vredan poklon. Ja ,licno, sat nikad dosad nisam dobila. Bilo je drugih poklona, priznajem. Za sat se nisam jos ni izjasnila a na tudjoj ruci je izgledao velelepno.</para><para>I tako zivot podje svojim uobicajenim tokom do jednog odlaska u soping sa njom. Zavrsih poslove po kuci, planiranih obaveza nisam imala tako da se spremih i nas dve podjosmo. Sunce je bilo nesnosno pa je ona bila primorana da izvadi najnoviji model Givenchy naocara za sunce. Divne su. Nisu bas moj stil ali njoj prelepo stoje. Meni mozda i ne bi jer imamo razlicit oblik glave, razlicitu frizuru i boju kose. Svakako njoj su savrseno stajale. Udelih joj kompliment a ona se zahvali. Opet poklon od muza. Svaka cast tako pazljivom muzu. Zna isto tako da kupi lep poklon kao i da iznenadi i usreci svoju izabranicu. Sve to nakon toliko godina braka, pored dece i ostalih obaveza kad otprilike, kazu, odnosi zahlade a muz i zena se udalje. Svaka cast…za odnos i brak. Nakon tog susreta primetih da pocinjem da se osecam drugacije. Kradimice pocinjem da se uporedjujem sa njom. Pocinjem da uporedjujem odnose, zivote kao i moje i njene poklone. Sve bi to mozda i uzelo maha da ne dobismo obe poziv na veceru. Sa nasim jacim polovinama. Nije bas da sam poziv jedva docekala ali sam rekla da cu poci i ostati sve dok mi ne dosadi. Od drustva i atmosfere zavisice i duzina mog boravka na veceri.</para><para>Tog dana, dana zakazane vecere nista neobicno se nije dogadjalo. Ta vecera mi nije znacila nista pa nisam ni razmisljala sta obuci, obuti, kako se nasminkati idr. Docice ljudi koje znam a i oni koje nikad nisam videla u zivotu. Ali to nije ni bitno. Imala sam neku vrstu obaveze da se pojavim i htela sam da ostanem dosledna svom obecanju da cu doci. Svratila sam posle dorucka do moje prijateljice ali ona nije bila tu. Posla je na manikir i pedikir. Sacekala sam je jer se nije dugo zadrzala, i taman htedoh da progovorim nekoliko reci sa njom kad shvatih da zuri i da se sprema ponovo da izadje. Ide kod frizera. Shvatih da ce potrajati i ja odlucih da podjem kuci. Jos malo pa treba da se spremam jer smo morali makar pola sata, sat ranije da budemo spremni. Otvorivsi ormar shvatih da nemam sta da obucem. Ne panicim, ne histerisem ali nemam sta ni da obujem. Blagi uzas. Usled dugogodisnjeg studiranja i takoreci “neizlazenja” iz kuce u grad sve mi je bilo na prvom mestu osim mog oblacenja i garderobera.Na dugim i iscrpnim predavanjima najudobnije sam se osecala u farmerkama i patikama. Doduse patike sam imala svih modela i boja. Celo vreme mojih studija sam spajala polu elegantne i polu sportske stvari. Sad kad su moje studije zavrsene shvatih da je nesto tokom tih silnih godina trpelo a to je bio moj garderober. U nedostatku resenja bila sam na ivici suza. “Sta da radim, kako da se pojavim ovakva kad je ona od jutros sredjivala nokte, frizuru a nakon svega toga isla na sminkanje”, mislila sam. “Kako ja da se pojavim, tacnije receno u cemu ja da se pojavim?” Nikada do tada mi garderoba nije predstavljala problem. Vazno mi je bilo da je bila cista i ispeglana. I naravno udobna. Sela sam na krevet i shvatila da sat, dva pre zakazane i obavezne vecere ja nemam sta da obucem. Ni da obujem. Skrhana od nemoci sedela sam ne zeleci ni da pokusam da smislim neko alternativno resenje. Nakon nekog vremena duzeg ili kraceg ne znam ni sama sinula mi je misao. Glas razuma se probudio i odjekivao kao eho u mojoj glavi. “Nije bitno sta si obukla, bitno je sta nosis u sebi. Ako taj neko tamo primeti tvoju garderobu i po njoj oceni tebe onda nije ni vredan tvoje paznje i vremena.” I tako uljuljkana svojim mislima obukoh pantalone i kosuljicu. Obukoh patike, nasminkah se i podjosmo do nasih prijatelja da ih pokupimo. Stigavsi mnogo ranije resismo da sacekamo da se spreme. Znajuci moju prijateljicu dobro sam znala da ce se spremiti u poslednji cas ili ce cak i kasniti. I tako smo mi cekali, cekali, cekali dok najzad nismo saznali da ona uopste nece ici. On hoce a ona ne. “Pa sta je sad bilo za ime Boga”, pomislih. Ostadoh uskracena za odgovor i odosmo nas troje da pokupimo ostale i produzimo. Kako je vecera odmicala pristizali su detalji i informacije. Bolesna je….ne moze da ustane iz kreveta…htela je novu haljinu….nove cipele….kaput…..i tako se niz nastavljao i nastavljao u nedogled.</para><para>Vecera je polako odmicala, nova poznanstva su se sklopila a nove uspomene i fotografije su se napravile…. Nakratko sam izasla na terasu restorana. Hladan vetar je pirkao dok je tisina preovladavala. Sela sam na jednu od mnogobrojnih praznih klupa i posmatrala kroz staklena vrata figure kako se njisu u ritmu muzike. Nasmejana lica, mladost, lepota, igra i muzika. Sve je bilo tu. Prisutno. Pomislih kako je zivot ironican. Postoje ljudi kojima sitnice zivot znace… Tako ploveci mislima shvatih da sam zadovoljna. Zadovoljna sobom. U neku ruku mozda i zrela. Shvatih da nije sve onako kako se nama cini i da nije svacija sreca veca od nase.</para><para>Nakon te veceri dani su prolazili nalik jedan drugom do dana kada sam posla da kupim cipele na stiklu. Kao malo dete sam isprobavala par po par sve dok nisam naisla na one koje mi se svidjaju. U tren oka su bile spakovane i stavljene u kesu. Na izlazu iz radnje, ruku pod ruku sa mojom jacom polovinom, osetih srecu i zadovoljstvo. Dan je bio vedar a nas dvoje smo se svako sa svojim mislima uputili kuci gde cu ja cim stignem isprobavati nove cipele sa svim mogucim odevnim predmetima.<pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="f33308c2-6408-11eb-8f04-0242ac12004f" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/></para>

Zena zeni

<para>Posle mnogo neuspelih pokusaja da desifrujem ljude i ljudsko ponasanje mogu zasigurno da kazem da sam ponovo na pocetku. Verujuci u sebe i svoju zrelost koju mi je zivot doneo iliti poklonio tesko da bi pomislila da me necije ponasanje i stav mogu iznenaditi. Ali i to se desi. I uporno pokusavam da shvatim zasto ljudi pricaju jedno a misle drugo dok rade trece. Nikako mi ne ulazi to u glavu. I tako setajuci sretoh prijatelja. Neocekivan susret, klasican pozdrav i otpoce konverzacija. Bla, bla, bla….kad odjednom prekidoh beznacajno cavrljanje o svakodnevnim, dosadnim temama i predjoh na glavnu novost. Novost koja mi je makla ogroman kamen sa srca. Diploma. Zavrsetak fakulteta koji sam upisala iz znatizelje, studirala iz obaveze a zavrsila sticajem cudnih, sudbinskih okolnosti. Ali to je sada nebitno. Lice na mom sagovorniku se odjednom promeni. U roku od nekoliko sekundi mesto odigravanja konverzacije se promeni. Predjosmo na ulicu pa mic po mic moj sagovornik udje u kola, promrmlja nekoliko nategnutih reci, odsutno otpozdravi na moje pozdrave njegovoj familiji i ode. U cudu ostadoh da gledam za njim i dalje ne shvatajuci sta se desilo. Kako od obicnog i neobaveznog caskanja predjosmo na odlazak u zurbi. I tako to je bio covek koji me je jednom davno savetovao da zavrsim fakultet i da ne odugovlacim studiranje. To je bio covek ciji su svi saveti nekada davno upuceni meni bili vezani za obrazovanje. Taj isti covek je danas nakon spoznaje o mom zavrsetku studija upitao: “Ima li sta za posao?”……</para><para>
  <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="d2a8a134-6408-11eb-a51f-0242ac12005f" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
  <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>
</para><para>Mozda se, a mozda i ne, budemo videli u neko dalje buduce vreme i tada potegnemo novu temu i novu pricu…..pricu o mom poslu. Dotada cu sigurno i naci nesto da radim. Samo ne znam da li ce i tada reakcija biti ista. Ne znam da li ce se i tada razgovor zavrsiti pitanjem i da li ce otici u zurbi. </para><para>
  <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>
</para>

Susret

<para>U bilo kojem trenutku, u bilo kojem vremenu, vremenu bola I patnje covjeku se cini da je ta, bas ta patnja koju tada prezivljava najveca I najteze izdrzljiva.  A tako je sa svakom patnjom, sa svime sto osjetimo po prvi put sto I ne mora da znaci da ce biti I sledece iste takve. Valjda je zivot skup svega necega  a najvise   patnje  koju doduse I  najteze prevazilazimo.  Stos je u  tome sto nije svaka patnja niti svaki  bol isti.  Nije isto  vrijeme u kojem se prozivljavaju a nismo isti ni mi. Nismo isti od onoga sto nam se nekada desilo I onoga sto nam se sada desava. Uvjek se cini da smo jaci a ustvari smo samo slabiji. Ili nam se pak samo ukazuju veci problem, dileme ili obaveze iz kojih I kad izadjemo mudriji I stariji opet nismo dovoljno mudri ili pak stari za ono drugo ni novo sto nas tek ocekuje. Pa se onda redovno zapitam dokle tako? Je li zivot skup obrta nakon kojih usledi mali predah ali nikada odmor ili pauza. Ili pak postoje ljudi koji su te srece ili nesrece a postoje I oni koji nisu to. Sta je onda bolje biti ili ne biti? Kad se naviknemo, kad se oformimo kao licnosti, ili uvjek ucimo nesto novo I nikada ne stajemo I ne prestajemo? Uvjek ucimo, uvjek se trudimo I onda kad stanemo pitamo se je li moglo I to bolje?</para><para>Da li je moguce pretrpeti sve te promjene, izvuci nesto dobro iz njih I nastaviti daljim putem? Sta je onda zivot ? Obilje plime I osjeke, bure I eksplozije? Pa ko na kraju izdrzi? Sta je onda recept za zivot, za srecu, za zivljenje? Zbog cega nije jednostavnije kao kad smo djeca bili pa je ceo svijet bio nas. Sve se vrtelo oko igre I igracaka, oko zabave I simpatija, oko spomenara I ucenja? Gdje je sve to ili gdje smo sad mi? Zurili smo da odrastemo ne znajuci sta ubrzavamo…Zurili smo da simpatija predje u momka a igracke u sminku, ucenje u fakultet a igre u zabavlajnje….a sta smo dobili? Dobili smo djetinjstvo koje je kratko trajalo I zrelost koja nam nije trebala tako rano. Ali samo da smo znali…ono ali uvjek postoji…da smo znali ne bi tako bili…mnoge stvari u zivotu ne bi takve bile, ali nismo znali…nismo znali dok nismo shvatili da vrijeme ne moze da se vrati, da smo tu gde jesmo I da povratka nema. Nema vise roditeljskog krila da se  ugnezdimo kad nam je najteze, nema vise babe I dede da nas maze I paze od zveri I cudovista iz djetinjstva koja su mnogo okrutnija I veca sada…nema vise nicega, postojimo samo mi I nase godine koje nam pokazuju I dokazuju ko smo, gde smo I sta smo….Jer sada su uloge obrnute…kada je ranije neko nama bio oslonac nismo ga htjeli, a sada kada smo mi sami sebi oslonac ne znamo sta cemo.</para>

U susret 8-om martu

Uspomene

Zena zeni

Susret

Djetinjstvo i odrastanje

Uspomene

Uspomene

Težina pripreme

Grupa jela

Način pripreme