Kak znate prošli je vikend održana „Noč muzeja“ pa to naravno ni zaobišlo ni Koprivnicu. Na nekolko mesto je bilo interesantnih programa po sistemu za svakoga po nekaj. Lepa je to prigoda da ljudi vide kaj se događa v našim kulturnim institucijama. V to je bil naravno uključen i Podravkin „Muzej prehrane“ o kojemu bi štel napisati nekolko rečenica. Zapraf bi štel nekaj reči o tome kaj je sve taj muzej bil tam negde devedesetih let prošloga veka. Kak sam v nekim prostorima provel jako puno vremena imam dost sečanja baš na to vreme.
Muzej prehrane i trening centar
Tam negde početkom devedesetih dok se Podravka otvarala prema svetu trebalo je razmišljati o prostoru gde bi se mogli održavati edukacijski sadržaji z pratečim sadržajima kak su na pr prehrana sudionika tih skupova. Bilo je nekolko mogučnosti, obilazilo smo koprivničku okolicu v potragi za takvim prostorom, pa je čak jedna ideja bila da se gradi novi trening-centar na PRC-u. No znate več kak je to išlo v ratnim vremenima. Postojali su neki drugi prioriteti, bilo je i manje razumevanja za obrazovanje suradnika ali se ipak nekaj moralo napraviti. „Muzeja prehrane“ je bil tu, dio prostorija je več bilo vu funkciji z muzejskim eksponatima i onda je nekome ipak pala jedna sjajna ideja: imamo mi i prikladne prostorije za obrazovne programe a tu je i jedna ekipa vrednih ženica pod vodstvom jedne kreativne gospođe Irene. I tak je počelo. Kak sam v to vreme vodil tzv SEK-u (Sektor edukacije kadrova), prostori Muzeja su mi postali druga radno „kancelarija“. Kolko sam vremena provel v tim prostorima nemam pojma al po mojoj skromnoj proceni tu sam održal barem stotinjak prodajnih i komunikacijskih treninga. Podravka je za jedno duže vreme rešila svoj problem ali su korisnice bile i neke firme izvan Podravke. Za mene je to bil idealan prostor jer je jedna prostorija bila učionica a druga blagavaonica. Imali smo kavomat i vodomat tak da smo i za vreme pauza imali mogučnost osveženja. Ak je pak bilo lepo vreme mogli smo dio programa napraviti stoječi v krugu ispod granja jednog drevnoga oreha.
Sl1:Moja malenkost prije početka posla ispred poznatog eksponata
Sl2; Ovo je grupa Poljaka na treningu; u sredini je prevoditeljica gospođa Katarina
Ko je sve koristil ove prostore teško mi se i setiti. Najčešče su to bili prodajni timovi z Lepe Naše ali i novoformirani terenci z Ex-Yu. No posebo se sečam timova koji su dolazili z Mađarske, Češke, Slovačke, Poljske i Bugarske. To je bil posebni izazov obzirom da su dolazili mladi ljudi koji osim Vegete nisu znali ništ o Podrvaki i njezinoj povijesti. Sečam se jednog Poljaka koj je rekel kak je Podravku zamišljal kak malu tvornicu za proizvodnju Vegete. Naravno da se slika posle nekolko dana čisto promenila i tek sad su mogli doživeti i Podravku i Koprivnicu pa i Lepu Našu na pravi način. Za takve prilike osnovali smo jedna tim ljudi z marketinga i prodaje koji su bili stručnjaki v svojem fahu i mogli su prenesti potrebna znanja na ljude koji budu ambasadori Podravke v svojim zemljama. Morti se pitate kak smo se sporazumevali? Imali smo kvalificirane prevoditelje koji su dobro baratali jezikom određene zemlje a nisu im bile strane teme ni z komercijalnih poslova. Da vam približim kak je to zgledalo bum vam opisal jedan petodnevni program rada:
- Pozdrav i dobrodošlica sudionicima od strane jednog top-menadžera
- Upoznavanje sudionika s programom
- Kratka povijest i organizacija Podravke
- Osnove odnosa s javnošču, propagade i unapređenja prodaje
- Prezentacija grupa proizvoda
- Prodajno-propagandne akcije i njihovo provođenje na prodajnom mjestu; vježbe
- Komuniciranje s kupcima i potrošačima (praktična psihologija prodaje); vježbe
- Administrativne tehnike prodaje; vježbe
Između izlaganja nekih tema sudionici su razgledali i muzejski prostor v kojem su mogli doživeti Podravku nekad i sad.
Ono kaj se posebno dopadalo večini sudionika tih treninga je bila topla domača atmosfera i sjajna kuhinja.
Kaj smo jeli?
Da bi bili uverljivi morali smo ponuditi ljudima ono kaj Podravka nudi i još važnije kaj se sve more napraviti z Podravkinim proizvodima. Od juhe, predjela, glavnog jela do deserta sve je bilo v znaku Poravke. Več sam gore spomenul gospođu Irenu koja je bila dobri duh toga prostora i kreator svakoga jelovnika za celi tjedan. Imala je veliku pomoč v malo ženskoj ekipi koja je delala „čuda“ i mnogi su tvrdili da je to najbolja kuhinja v gradu ali i puno dalje od Koprivnice. Primera radi spomenul bum neke zgode z toga vremena.
Z menom je često delal moj kolega Franjo kak gost predavač. Nakon par dolazaka postal je „ovisnik“ o toj kuhinji pa je bil tolko slobodan da je unapred naručival „kaj bi štel jesti dok dojde sledeči put“. Nije ni slutil da te ženice delaju sjajne stvari od testa kak su neke vrste pita: zeljanica, krumpiruša, štrukli sa sirom i slične delicije. Inače je petkom navek postil al ako bi mu se potrefil posel pri nama baš v petek prekidal je post.
Jednom je došla pak jedna grupa novih suradnika z Bugarske koji su zaključili da na kraju tjedna teško več moreju zakopčati sako. Pitali su me dan prije završetka programa dal smeju dojti v sportskoj obleki i bez kravate? Jedan mi je rekel, onak v poverenju, da je za to vreme dobil četri kile.
Neko vreme su šefovi kuhinje bili Branko i Krešo koji su takaj znali kaj i kak uklopiti Podravkine proizvode v jelovnik. Naravno da sam v pauzama ili na kraju posla često otišel v kuhinju da bi zadovoljil svoju znatiželju z pitanjem:“Daj mi reči Krešo kaj si del v one špagete? Nikad nisam jel bolje od ovih tvojih!“ I još nekaj. Danas posle tolko let to smem i priznati jer je taj moj „sukob interesa“ otišel v zastaru. Jednom sam prilikom onak malo „kukal“ kak neznam kaj bi nekim svojim gostima v goricama ponudil posebno kak iznenađenje. Dobro sečam da su mi te ženice spekle jedan specijalni kruh z dodatkima koji se ne viđaju često. Kruh je bil baš onak pozamašni al je nestal prije nego sam ga stigel ponuditi z nekakvim predjelom.
Da je stvarno bila kvaliteta ponude brzo se pročulo i među top-menadžerima koji su znali takaj v tim prostorima sazvati sastanak poslovodstva z namerom da posle završetka ostanu u na obedu. Znali su i oni kaj je kvaliteta.
Kolko sam informiran te su prostorije jedno vreme bile korištene za KUD Podravka, posebno za tamburaše i zbor. Nekim čudom na toj smo lokaciji v jednom pomalo zapuštenom prostoru imali probe i mi muzikanti veterani jer smo čak četvorica bili Podravkaši, tadašnji ili bivši.
Kaj se danas događa v tim prostorima morem samo nagađati. Noč muzeja je dobra prilika da to saznam. Znam da je još i danas kustosica muzeja gospođa Nada z kojom sam dobro surađival v ono vreme.
Znate kaj sam odlučil? Da bu sve v znaku Podravke, bum za ovaj tjedna probal predložiti samo jela koja sam našel v Podravkinim knjigama/kuharicama. Doduše z Podravkinim knjigama morete kuhati još barem deset let a da se ne ponovite.
Pondelek
Juha/Glavno jelo: Krem juha od graha;(„Hrvatska jela na suvremeni način, str 38); ja bum to pojačal za parom kobasica.
Desert: Ako nemate više pišingeri od nedelezmučkajte jedan Podravkin puding
Tork
Juha/Glavno jelo: Zimski paprikaš („Male tajne velikih majstora kuhinje“, str 65)
Desert: Palačinke z orasima i vinskim šatoom („Hrvatska jela na suvremeni način“, str 166)
Sreda
Juha: Juha od gljiva; naravno Podravkina
Glavno jelo: Češnjovke z kiselim kupusom; („Hrvatska jela na suvremeni način, str 102)
Desert: Fritule/pršulate; („Hrvatska jela na suvremeni način, str 172)
Četrtek
Juha/Glavno jelo: Fileki sa slaninom; („Male tajne velikih majstora kuhinje“, str 64)
Desert:Tu paše i čaša pive ali i dobar gemišt
Petek
Juha: Riblja juha (recimo od kozica)
Glavno jelo: Punjene lignje („Male tajne velikih majstora kuhinje“, str 112)
Desert: Čaša vina (toga nažalost nema v receptima)
Subota
Predjelo:Sendviči sa šampinjonima; („Male tajne velikih majstora kuhinje“, str 9)
Glavno jelo: Špageti z rajčicom i slaninom;(„Male tajne velikih majstora kuhinje“,str 17)
Desert: Popite čašu „Pana“ jer je i on negda bil Podravkin
Nedela
Juha: Podravkina „Svatovska juha“
Glavno jelo: Punjena teleća prsa („Hrvatska jela na suvremeni način, str 118)
Desert: Bregovska pita („Hrvatska jela na suvremeni način“, str 174)
:(Još nema komentara